Otomanski ustav

Čitaonica | Otomanski ustav


Otomanski ustav

Prvi pokušaji donošenja Otomanskog ustava javljaju se u vreme sulatana Selima III (1789 – 1807). Otomanska imperija tada je bila pod uticajem francuske revolucije što je značilo i spremnost na novo uređenje Evrope. U Otomanskoj imperiji sultan je imao apsolutnu vlast. Prvi ustav nazvali su »Osnovni zakon«, donesen 23. decembra 1876. »Osnovni zakon« imao je 12 poglavlja i 119 članova, koji su uglavnom bili preneseni iz ruskog i belgijskog ustava. »Osnovni zakon« donesen je u vreme sultana Abdulhamida II 1876. godine, sultan je abdiciran 12. jula 1908. Poslije donošenja »Osnovnog zakona« sultan Abdulhamid II zaustavio je njegovu primjenu sve do 1906. godine. Poslije pada Otomanske imperije i osnivanja Republike Turske na njenom zgarištu donesen je prvi ustav novembra 1922. godine. Taj ustav sličan je švajcarskom ustavu. Mustafa Kemal Ataturk 29. oktobra 1923 izabran je za predsednika Republike Turske i zvanično je opozvao dotadašnje Otomansko carstvo. Ataturk je 3. marta 1924. godine izdao odluku o razdvajanju vere od države. To je bilo istorijsko razdvajanje između stare i nove proevropske Turske. Prvo posezanje u turski ustav dogodio se 27. maja 1961. kada je vojska krvavo srušila vlast Demokratske stranke, koja je poslije više od dvije decenije vlasti Ataturkove Narodne republikanske stranke došla na vlast. Demokratsku stranku vojska je optužila pokušaja islamizacije države i uništenja Ataturkovog naslijeđa. Predsednik države Jelal Bayar, premijer Adnan Menders i predsednik parlamenta Refik Kultan osuđeni su na smrt. Kasnije je turska vojska još dva puta posredovala, poslednji put 1980. godine, kada je general Kenan Evrin srušio legitimnu vladu te kasnije postao predsednik Republike Turske. Sadašnji turski ustav je iz 1982. godine dakle iz perioda Kenana Evrina. Taj ustav u određenoj meri dozvoljava ljudske slobode ali uprkos tome je reformatorski ustavni sudija Sami Saljuk posle donošenja ustava izjavio, da: «taj ustav predstavlja obiman policijski izveštaj o mučenju građana.« Turski ustav iz 1982. godine ponavlja uvodni tekst, da je Kemal Ataturk besmrtni junak, njegov drugi član govori o tome da je Turska svetovna država. Upravo je na osnovu člana 2. 1997. godine opozvan tadašnji premijer Erbekan. Ustav sadrži i odredbe o jedinstvenosti turske republike i zabranu manjinama, da mogu upotrebljavati svoj jezik i kulturu. Zvanično u Turskoj osim turskog drugih jezika ne priznaju, postoje jedino turski dijalekti. U devedesetim godina prošlog veka tadašnji predsednik Turgut Ozal nastojao je riješiti tu problematiku. I konačno je u avgustu 2002 Turska, poslije pritisaka EU, dozvolila nezvaničnu upotrebu drugih dijalekata između kojih i kurdskog u svakidašnjem životu Turske. Turska nije imala snage za priznavanje navedenih naroda i njihovih jezika tako da je činila nepravdu ne samo prema građanima nego i prema nauci, kao što su filologija, istorija...

Vidjelica, P., Bliski istok i EU, BaGet, Sarajevo, 2003., str 83

Grohm, T., Vojni puč Turske, Etion, Zagreb, 2005. str 109