Trgovinski odnosi

Trgovinski odnosi

Svaka država u svetu nastoji da reguliše trgovinske odnose sa drugim državama kreiranjem i primenom adekvatne međunarodne politike. Glavni instrumenti spoljnotrgovinske politike su carinske i necarinske barijere međunarodnoj trgovini. Međutim, države koje su članice određenih regionalnih i međunarodnih ekonomskih organizacije su ograničene pravilima ovih organizacija u pogledu primene određenih instrumenata spoljnotrgovinske politike. Prednost administrativnih barijera u međunarodnoj trgovini je u tome što ih sve regionalne ekonomske organizacije primenjuju a međunarodne ekonomske organizacije, prvenstveno Svetska trgovinska organizacija, ne sankcionišu njihovu primenu. Administrativne barijere su mnogobrojne i vremenom se stalno modifikuju i poprimaju drugačije sadržaje. Tu u prvom redu spadaju tkzv. količinske barijere, učešće države u trgovini, primena necarinskih dažbina – carinski i administrativni postupak pri uvozu i izvozu robe i sl. Ekonomske implikacije primene barijera u prekograničnoj trgovini robom su različite. Efekti njihove primene mogu biti pozitivni i od koristi – pre svega domaćim proizvođačima iz iste grane i domaćim potrošačima te robe. Liberalizovan uvoz pogoduje domaćim uvoznicima, koji tu robu ugrađuju u svoje proizvode ili isporučuju direktno krajnjim potrošačima. S druge strane ona štiti posebno mlade industrije ili grane koje se tek počinju razvijati u jednoj zemlji. Uzimajući u obzir sve ove elemente države različito prilaze ovom problemu. U svakom slučaju može se reći da sve države bez izuzetka primenjuju mere zaštite, pri čemu zemlje države članice STO – te mere primenjuju u limitiranoj formi i naravno u skladu sa pravilima te organizacije. Zemlje, izvan ove organizacije mogu da primenjuju barijere u onoj meri koja im je potrebna i to čine po pravilu u širem stepenu, nego države članice STO. U regulisanju prekograničnog prometa, tako načelno slobodne države moraju voditi računa i o interesima drugih u cilju da bi sebi dugoročno obezbedile poziciju ravnopravnog partnera u međunarodnoj trgovini, koji poštuje određene standarde u ovoj oblasti. U našem pravu prekogranični promet robom je u načelu slobodan, a ograničenja se mogu uvoditi amo na osnovu zakonskih procedura.
Liberalizacija spoljnotrgovinskog prometa zabranjuje zloupotrebu dominantnog polozaja od strane preduzeca na zajednickom trzistu ili njegovom bitnom delu, u meri u kojoj se ugrozava razmena izmedu drzava clanica. Drzavna pomoc je mozda najinteresantnije pitanje u politici ograničenja i dozvola zato sto se drzava, koristeci svoj monopol prinude, nalazi u stanju da prikuplja poreze od jednih i zatim ta sredstva redistribuira drugima, uticuci na taj nacin na konkurenciju na zajednickom trzistu, i odrzavajuci u zivotu preduzeca koja bi bez pomoci propala. Ova pomoc ima razne oblike i veoma je zastupljena u EU kroz aktivnosti clanica. Na ovaj nacin se postize odredena ravnoteza izmedu potrebe pomoci ugrozenima i nerazvijenima, i narusavanja konkurencije kroz pomaganje losih i neuspesnih, a na racun i stetu svih poreskih obveznika. Količinska ograničenja imaju nekoliko esencijalnih elemenata i to: 1) obezbeđivanje ostvarivanja četiri fundamentalne slobode čini se najvažnijim elementom, 2) zabrana sklapanja antikonkurencijskih sporazuma, 3) zabrana zlouptrebe dominantnog položaja, 4) obaveza država da ne učestvuju u podržavanju mera koje bi bile uzrok stvaranja eksluzivnog položaja domaćih firmi, 5) onemogućavanje sklapanja sporazuma o paralelnoj trgovini između dve države članice.U toj sferi, u narednom periodu očekuju se brojni problemi jer ekonomije zemalja Istočne Evrope su uglavnom bazirane na konceptu odsustva javne kontrole. To su zemlje u tranziciji i nije ih moguće mehanički uvesti u sistem tržišne ekonomije. Nadležnosti Komisije u oblasti konkurencije su značajne Iskušenja u formiranju zajedničkog tržišta su brojna i veoma kompleksna. zabranjeni svi sporazumi između preduzeća, a naročito oni koji: 1) neposredno ili posredno utvrđuju kupovne ili prodajne cene ili druge uslove razmene, 2) organičavaju ili kontrolišu proizvodnju, plasman, tehnički razvoj ili investicije, 3) dele tržište ili izvore snabdevanja, 4) primenjuju nejadnake uslove na iste poslove sa različitim poslovnim partnerima, stavljajući ih na taj način u nejednak konkurentski položaj. Komisija ima pravo da na zahtev jedne države članice ili po službenoj dužnosti ispituje slučajeva za koje se prepostavlja da je u njima nastupila poverda pravila kokurencije. Udruživanje na nacionalanoj osnovi firmi je zabranjeno ukoliko doprinose otklanjanu prirodnih tokova konkurencije i koristi koje donose potrošačima i ekonomiji u celini. To doprinosi potpunoj diskvalifikaciji principa liberalizacije i suvišnog uplitanja države. Firme sa dominatnim položajem uspevaju da blokiraju delatnosti firmi iz svoje države. Raznovrsnim merama drže ih po strani i nasatavljaju nesmetano da drže svoj dominantni položaj. Obično bez pomoći države te firme ne bi mogle zadržati takvu poziciju. To je pogotovo u prilikama kada država direktno utiče proglašavajući javni interes uza pojedine firme i njihovu delatnost. Treći veliki problem nastaje kada pojedinačni proizvođaci uzmu samo jednog distibutera za svoju robu na određenoj teritoriji.
Količinska ograničenja se odnose i na dominantnu poziciju odredjenih učesnika. Domintna pozicija je takva ekonomska moć koja omogućava firmama da uživaju, odnosno nametnu uslove na tržištu koji ih štite od stvarne konkurencije. Oni poseduju moć neprihvatljivog širenja svoje moći nezavisno od volje svojih konkurenata, kupaca i potrošača.Ovakava pozicija, po pravilu, ne eliminiše ostale konkurentne firme već ih stavalja u poziciju, usled snažnog uticaja, da uslovi konkurentnog nadmetanja najblaže rečeno budu neprihvatljivi. Domintna pozicija se oslanja na nekoliko faktora koji su uzeti sami za sebe nedovoljni da bitnije utiču, ali udruženi umnogome reduciraju veličinu učešća na tržištu. Za svrhu pravnog razmataranja dominantna pozicija postoji kada položaj preduzeća proizilazi iz velikog učešća na tržištu koje je mereno učešćem sledećeg najvećeg subjekta duplo veće ili manje. Stoga je ispravno zaključiti da zloupotreba domintnog položaja nastupa više kao produkt moći da se onemogući odvijanje efektivne konkurencije.


Literatura

1.M.Marković: Transport, špedicija, carine i osiguranje,Beogradska poslovna škola, Beograd 2003.
3.Miodrag Stanković,Ekonomika spoljne trgovine,Beograd,2005.
4.Miodrag Stanković,Medjunarodno poslovno pravo,Beograd,2005.
5.Predrag Bjelić, Ekonomika međunarodnih odnosa,Beograd,2005.
6.Tihomir Bogojević, Carinske tarife, Beograd, 2003.